Gospođe i Dame

Pre neki dan čuh savet jedne mame upućen ćerki–jedinici: “Čim prvo sunce grane, odmah da staviš sunačne naočare. Prava dama nikuda ne ide bez njih.”
Nešto ne štima. Dama... hm... ili Gospođa? 
​Gospođe su one koje idu na pijac sa finom korpom preko lakta i velikim buđelarom u ruci. A Prava Dama trkne do pijace i bez cegera i bez cvika. Uzeće kesu. Ne smeta joj. Zna da se skupa oprema opaža, a personality osvaja. 

---

Gospođa se tri puta vraća pred ogledalo da proveri da li se dobro namontirala za javnost. Dama to ne radi, ona se ne montira za javnost. Uopšte, ona se ne montira. Gospođa je uvek besprekorna, Dama je puna grešaka. Zapravo i ne očekuje od sebe da ih nema. Gospođu nikada nećete videti da šeta sama, dok Prava Dama to s lakoćom čini. Ponekad i više voli.
Gospođa je sebi zacrtala šta sve mora, da bi imponovala drugima, jer se meri po drugima. Prava Dama imponuje sebi. I ne mora ništa.
Gospođa je postala Gospođa u nameri da bude Dama. Ali uvek samo malo fali. Ali to malo je mnogo važno.
U komšiluku mog detinjstva bila jedna Prava Dama. Mršavica, uglavnom nefarbane kose. Bila sam zaljubljena u njene vunene čarape. Nisam smela ni da pomislim na njih. Na meni bi bile kao kostim iz Abraševića.
Druga Prava Dama koju sam poznavala, nosila je odbačenu garderobu svoje ćerke. Čak i jedan džemper sa velikim jelenom odnapred. "Svašta. Moraš biti ćaknuta da bi nosila takav džemper." - šaputale komšinice. Nikada od njih dame. Njihovo oko ne vidi koliko je damski taj šašavi džemper.
I to je sve. Mislim da su to jedine Prave Dame koje sam poznavala. Njih, na žalost, nećeš sresti na svakom ćošku. Jer Gospođa se postaje, a Dama se rađa.